Узбекистан


Причу о Узбекистану је немогуће почети без приче о Аралском језеру, језеру које нестаје…

„Аралско море је у ствари језеро, које је названо морем због своје некадашње величине. Својевремено је заузимало преко 66.000 км2, а данас је његова површина спала на око 12.000 км2. Ово нестајање Аралског мора сматра се највећом еколошком катастрофом у свету. До отпочињања рапидног исушивања дошло је 60 – тих година прошлог века, када су совјетске власти решиле да од Узбекистанске републике направе великог произвођача памука. Због тога су реке Аму Дарја и Сир Дарја постале део тог амбициозног мелиорацијског плана. Изграђени су многобројни иригациони канали, који су добар део воде ових река, уместо у Аралско језеро, одводили ка памучним пољима. Совјетске власти су успеле, памук, бело злато, постао је један од највећих извозних производа овог дела СССР-а. Цех је платило Аралско море и људи који су живели на његовој обали. Наравно, највише су погођени рибари, који су мало по мало остали без посла. Ми смо се упутили у Мујнак управо да бисмо видели некадашњу рибарску флоту овог града, која сада, сва зарђала, лежи на пустињском песку, тачније на дну некадашњег језера. Међутим, жртве ове катастрофе нису само рибари, већ сво становништво шире области око Аралског мора. Када се повукла вода на дну језера остао је песак “обогаћен” разним пестицидима коришћеним у пољопривреди. Да ствар буде гора, на острву ироничног имена Возрожденија, за време СССР-а вршени су тестови са разним бојним отровима. И тако сада ветар разноси затровани песак са дна некадашњег језера по целој околини, што проузрокује читав низ здравствених проблема код становништва. У овој регији су много чешћа респираторна обољења, рак, туберкулоза него у осталим деловима Узбекистана. Као кроз дубоки снег корачао сам по песку са дна Аралског мора. Када сам мало боље обратио пажњу, схватио сам да осим по песку ходам и по шкољкама. Захватио сам шаку песка и пустио да исцури кроз моје прсте. На длану ми је остао прегршт малих белих шкољки. Иначе, од памтивека у овом делу Централне Азије постоје две пустиње Кара кум и Кизил кум, тј. Црни песак и Црвени песак. Од када се исушило Аралско море, народ је његово дно прозвао Ак кум, односно Бели песак…“

http://usputnapisano.blogspot.rs/2013/04/putovanje-u-uzbekistan-11-deo.html

http://www.slideshare.net/TanjaMilanovi/slideshelf

O Geografija Tanja

Profesor geografije
Ovaj unos je objavljen pod 7. RAZRED. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s