Deca u Finskoj


Svet je mnogo veći nego što se sa prozora vidi, pa je državama koje imaju škole bez prozora, zaista potrebno da svoje vidike prošire van zidina svojih školskih dvorišta. Kako je ovo još jedan u nizu tekstova o obrazovanju, možda baš time i želim da ukažem na značaj i potrebu za stvaranjem škola po meri deteta.
 Слика
Naravno da i van Finske postoje obrazovni sistemi koji su dobri, naravno da i van Finske ima i divnih prosvetnih radnika, ali nije poenta da “ima i divnih”, već da svi budu divni, kako se ne bi dešavalo da školovanje dece zavisi od sreće “kome će pripasti”, ko će ga voditi kroz otkrivanje tajni spoznaje sveta oko sebe, kroz svet nauke, umetnosti…kroz pripremu za život.
Škola u Finskoj  Слика
Sećam se perioda kada su se budući učitelji u Srbiji pripremali za ovaj poziv na tadašnjim Pedagoškim akademijama. Bilo je onih koji  su pre akademije išli u gimnazije ( u nekima je čak postojao i prosvetni smer pored prirodnog, društvenog i kulturološkog), dok je bilo i onih koji su završavali stočarski smer ili išli u razne zanatske škole i kasnije veoma lako upisivali Pedagoške akademije, da bi posle dve godine na akademiji, već bili “spremni” da oblikuju  te male ljude. Kasnije ih je ,,stroga država“ terala da polažu stručni ispit koji je bio toliko smešan, a svodio se na sledeće…pola godine imaš vremena da spremiš jedan čas iz predmeta koji “izvučes”, ( koji bi, uzgred, za pola godine naučio i spremio i onaj koji nikad nije ni prošao ulicom gde se nalazi akademija), a posle sve to začniš sa napamet naučenim ustavom…I eto, potpuno si spreman za rad sa decom…Katastrofa! Sramota je i reći, ali tada je većina upisivala akademiju samo zato da bi bez mnogo truda dobili neko zvanje i stručnost. Čast pojedincima, ali to se svakako sve otkrije kada takav prosvetni radnik izvede par generacija, no, tada ume da bude kasno i da mnoga deca stradaju ni kriva ni dužna.
U prethodnim rečenicama nisam želela da ponižavam zanatske ili poljoprivredne škole. Ni bez jednih, ni bez drugih ne bi ovaj svet dobro funkcionisao. Prosveta je specifična struka i ono traži šire obrazovanje kakvo se nalazi u gimnazijama, a ne uskro stručna, i tu spora nema.
U Finskoj, biti prosvetni radnik je zanimanje sa najvišim ugledom u društvu. Veoma je teško upisati ove studije jer se svršeni srednjoškolci rangiraju prema 100 kriterijuma. Rade se čak i psihološki testovi. Upravo zato, kao što na FDU primaju 10 kandidata od prijavljenih 1000, takva je situacija u Finskoj sa studijama za buduće prosvetne radnike. Jedva 10 posto prijavljenih uspe, a uz to, retko ko uspe iz prve. Odabiraju se zaista samo najbolji, a država ih nagrađuje potpunim poverenjem i kompletnom autonomijom, od izbora udžbenika do stila rada. Veruje im jer su potpuno obučeni za to. Učitelj tako, mora da ima najmanje master diplomu i 5 godina studija.
Država tako daje poruku društvu da njihova nacionalna ekonimija i društveni razvoj, zavise upravo od kvaliteta ljudskih resursa, pa je u tom smislu upravo ulaganje u ljudske resurse  njen primarni zadatak.  Finska takođe smatra da škola ne treba da bude više jedina obrazovna institucija, pa je ulaganje u ljudske resurse daleko prevazišo samo reforme školstva. Uvek je aktuelno i obrazovanje odraslih, samoobrazovanje i informativno učenje jer su to uslovi opstanka i razvoja modernog društva. Znači, njihova poenta je u permanentnom učenju odnosno društvu koje uči. Znanje je ipak najvažniji kapital jer je tada državi najlakše da opstaje u stalno promenljivom društvu.
Zato apelujem na prosvetne radnike da ne obrazuju đake tako što će od njih stvarati repetitivne robote, već đake koji će imati funkcionalno znanje. Danas često u školama nema razmišljanja, logike, zaključivanja.  Potrebno je decu naučiti da razmišljaju, sarađuju i razvijaju socijalne veštine. Deca u Finskoj slobodno, sa odnosom ,,na ti”, razgovaraju sa svojim učiteljima i nastavnicima, polemišu, sami donose zaključke dok  recimo u državama koje imaju suvoparniji pristup, sve se svodi na to da, ako dete nešto ne zna,  plaši se da pita jer će dobiti povratno pitanje…”a zašto nisi pazio?” Takođe nije retko da kada učitelj postavi pitanje, niko nije slobodan da da odgovor, ako nije siguran da je odgovor ispravan, jer se pogreške loše tumače, dok ih posle ti isti učitelji uče frazama “ na greškama se uči”.
Moguće da su mislii na one greške kao na primer u onom udžbeniku Gramatolomija za 6. razred, gde se kaže da je “glupača osoba ženskog pola”, ili onoj gde se u udžbeniku Svet oko nas, za 1. razred kaže da avgust ima 29 dana, ili pak možda onoj rečenici iz udžbenika biologije gde se kaže da su “ DNK merdevine, a hromozomi štipaljke’, ili recimo tamo gde piše da su “Hajduci isti kao Robin Hud”…da ne spominjem da udžbenik kaže da je „matrijarhat ono kad se deca računaju po majci“…ili da „Aziju zapljuskuju vode četiri okeana“. da  „Kada se neko povuče u svet mašte, za njega se kaže da je postao autističan, okrenut sebi i bez kontakta s realnošću’…da je „homoseksualnost poremećen odnos hormona“…ovo je samo delić netačnih termina, nebuloznih rečenica i gluposti koje srećemo po srpskim udžbenicima…ima i mnogo gorih. Verovatno će se mnogi roditelji preneraziti kada im kažem da su deca u udžbeniku imali i linkove ka porno filmovima  Lezbijska bolnica II deo i Devojka-devojka žestoko.
Onda se pitamo, ako po pravilu udžbenici u pripremi prolaze kroz mnoge komisije i ministarstva do dolaska u štampu, a da ove i mnogo gore greške niko nije video, to samo ukazuje na to, da ih niko nije ni gledao. To se zove nebriga o deci.
Ono što možemo „prepisati” od Finaca je recimo to da se deci ne daje, ili da se retko daje domaći, jer deca kod kuće treba da budu deca, da imaju vremena za sebe, za igru, svoja interesovanja, a da se samo u školi uči i radi. Ovako je deci kojoj se stalno daju domaći zadaci, samo nametnut zadatak da nešto urade kako ne bi dobili minus, ili će im pomagati roditelji i raditi umesto njih ako deca ne znaju da ih urade. Drugo, u Finskoj su nastavnicima odrešene ruke oko izvođenja plana i programa, pa oni sami procenjuju koliko je časova potrebno za jednu oblast, koliko đaci napreduju u usvajanju novog gradiva itd, a u većini zemalja nastavnici strogo dobiju utvrđen plan, kada se obrađuje nova lekcija i ne obazire se da li su to deca savladala već se skače na sledeću lekciju po planu, ne obazirući se previše da li su to deca naučila. Zaboga, bitan je plan a ne deca. Treće, u Finskoj nikada nećete čuti da se roditelji raspituju koja je škola najbolja pa da tamo upišu dete, iz razloga što se u Finskoj ne prave liste naj škola, ne pravi se takmičenja u pridobijanju učenika, jer ne funkcionišu po principu konkurencije, već po principu uzajamne saradnje radi opšteg dobra. Četvrto, pre tri decenije Finska je donela zakon da obrazovnje mora svima da bude dostupno, odnosno besplatno, za svaku školu se izdvajaju jednaka sredstva, bilo da je škola u seoskoj zabiti ili centru Helsinkija. Sva deca imaju jednake uslove za učenje bez obzira na poreklo, porodični prihod ili geografsku lokaciju. Čak je i studiranje potpuno besplatno za finske studente. Peto, deca sa posebnim potrebama, posebno obdarena i prosečna deca, nikada se ne razdvajaju u posebna odeljenja, već u svakom odeljenju radi glavni nastavnik i asistent, koji dodatno pomaže deci kojoj slabije ide. Veoma je bitno da i deca sa posebnim potrebama budu sa svojim vršnjacima, kako bi izgrađivali socijalnu inteligenciju. To je demokratija u pravom smislu reči. Šesto, Finske škole nikada nisu izložene inspekcijskim kontrolama sa strane ili proverama znanja dece. Roditelji veruju nastavnicima, imaju obostrano poverenje i odličnu saradnju. U drugim državama se dešava da pristrasni roditelj, kada dete donese kući lošu ocenu, prozivaju nastavnika ispred deteta, srozavajući tako autorite prosvetnih radnika. Doduše, na pojedina ponašanja nastavnog kadra sa kojim sam se ja susretala  u balkanskim školama gde nastavnik na početku godine kaže čuvenu rečenicu “Bog zna za 5, ja za 4, a vi za 3, 2 i 1”, nemam komentar. Tvrdim da bi takav nastavnik u Finskoj, momentalno dobio otkaz.
…i tako, u Srbiji se vazda spovode neke reforme u školstvu, ali njihove dobre strane se vide toliko, koliko i u rečenici „e, od ponedeljka sam na dijeti“.

 

O Geografija Tanja

Profesor geografije
Ovaj unos je objavljen pod ZANIMLJIVOSTI. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s